AJ, POBJEŽE MI SLOVO! (ili kako sam postala gejmer)

Kao grom iz vedra neba, kao neočekivani (ne)željeni gost, kao noćna mora, snijeg na beharu, kišni dani na moru, gomila neopranog skorenog suđa, proljetno čišćenje kuće, puknuti nokat, masna kosa, cipela koja žulja, pucanje konekcije u najbitnijem životnom trenutku – osvanuo je dan – ONLINE NASTAVA.

Pitanje: kako da napišem hiljadu riječi u minuti koje inače izgovorim?

Čovjek uči dok je živ – parola koju izgovaraju sve mudre i pametne glave, tako da sam je ponavljala, buncala u nemirnim snovima, ubjeđivala da se sve može kad se hoće i da je ljudski griješiti.

I tako naoružana gejmerskom opremom (dva mobitela, laptop, slušalice, eksterni punjač u slučaju da mi nestane baterije), znanjem o web alatima za pomoć u nastavi na daljinu (dva dana se nisam skidala s računara guglajući o svemu), srcem punim entuzjazma i željom za radom sjedam za radni sto dok mi koljena klecaju, ruke tresu, a glas ispario u sunčano jutro koje proviruje kroz svježe oprani prozor.

- Dobro jutro, dragi moji učenici! – nostalgija izbija iz  tastature. A onda...bip, bip, bip...bip, bipbip...bip, bip...bipbipbip...Hej, šta se dešava? Strava, kakve su ovo brze poruke?

Pokušavam da nešto napišem, ali ne stižem od čudnih zvukova; hoću da odgovorim na poruku, ali mi u međuvremenu stiže deset novih. 

Panika! 

Diši, izbroj do deset, polako, smiri se, to je normalno, uspostavit ćeš kontrolu, ovo je ipak prvi dan – tješim se.

- Halo, djeco, kad ja pišem, vi čitajte, pa onda pišite! Jeste čuli? – kucam trudeći se da poštujem pravopis istovremeno shvativši da me ne čuju, samo vide slova. Opet počinje: bip, bipbipbip, bip...Šta je sad ovo, čuje se, a nema poruka?

Eureka!

To lajkaju moju poruku. Gle, ima i srce, ima i smješko...Kako sad to? Poslije šest neuspjelih pokušaja BINGO – otkrila sam: pritisneš poruku i ukažu se simboli i ti jedan stisneš. Ovo je baš simpa. Onda se vratim na sve prethodne poruke i dobro ih izlajkam. O, ne! Nekom sam okrenula prst dolje (dislajk). Šta sad? Onda opet iznova vratim i lajkam. Pišem novu poruku, pitam nešto za Bodlera. I opet desetina poruka. Kad odjednom pojavi se moje pitanje u blijedoplavom oblaku,  a ispod nečiji odgovor u bijelom, a opet sve u jednoj poruci. Ccc, ja tehnologije. Znači i to se može. Odgovaram ja na poruke, oni lajkaju i ja lajkam i ide to nekako. A onda se pojavi „ludo a“ ispred nečijeg imena, neko nekog proziva. Kako sad ovo izvedoše? Mic po mic, skontam i ovo. Napokon znam sve. Bravo za mene. 

Sad već okuražena svemogućim tehnološkim saznanjem vrlo samouvjereno i pametno pišem duboko smislene i pametne poruke. Pišem ja, pišem, tj. kucam ja, kucam po tastaturi kad mi zablokira. Nema veze, uzimam jedan od dva pripremljena mobitela i nastavljam kucati.

Problem! Na mobitelskoj tastaturi nema afrikata. Čeprkam i nekako nađem, ali ne ide. Umjesto Š, pojavljuje se $ (je li ovo dolar?). Znači da moram lagano kliznuti prstom po ponuđenim opcijama i onda pritisnuti željeno slovo. I uspijem nekako. 

I opet kucam ja, kucam i već sam se uhodala, i lajkam i sve je dobro, sretna sam, zadovoljna i skoro sam pred kraj časa i evo me  pozdravljam se i na samom kraju:

- Aj, pobježe mi slovo! – kucam jer moje misli su sinhronizovane s tastaturom. Postala sam gejmer.